Mjesto gdje bi trebalo da caruje znanje

Na maloj maturi može da se napiše beograd i Beograd, i beogрад и Беогrad- kako kome padne na pamet, kako mu se hoće tog trenutka, u zavisnosti u kojem je tripu, da li cijeni Vuka, vuka, Вuка ili možda Wuka…

Greške pravopisne prirode će se tolerisati na maloj maturi u Srbiji. Dakle, ako vaše dijete ne poznaje pravopis uopšte, miješa ćirilicu i latinicu, pošaljite ga u Srbiju da polaže test iz srpskog jezika- sigurno će se upisati u neku školu. Najvjerovatnije, dobru. Jer, kriterijumi su, očigledno, srozani do dna.

Predstavnica Aktiva profesora srpskog jezika, između ostalog, navodi šta im se sve sugerisalo: „Na pitanje koji je glavni lik “Gorskog vijenca”, odgovor je vladika Danilo. Iako se titula i zvanje pišu malim slovom, a ime velikim, odgovor će se, prema stavu Ministarstva prosvete, priznati i ako učenik napiše “Vladika Danilo” ili “vladika danilo”. Dakle, negativnih poena nema.

I ne piju vodu objašnjenja da je važno znanje po oblastima i da se greške pravopisne prirode tolerišu ukoliko se baš taj problematični pravopis ne traži u baš tom i tom zadatku. Zar ne bi trebalo da pravopis bude crveno slovo svim školarcima, intelektualcima, kojim god poslom da se bave, šta god i čime god da pišu? Ili je pravopis bitan samo kad se naglasi- NAPIŠITE PRAVILNO?

Sjećam se učenja tablice množenja u osnovnoj školi. Učiteljica je govorila- Kad te probude u sred noći, moraš znati tablicu! E, pa, pravopis ne da se ne mora znati u sred noći- ne mora ni u sred dana. Ni u školi. Ni na ispitu. Možda je to učenicima kul. Možda je onima koji su za to odgovorni pravilno, regularno i opravdano. Ono što je sigurno, to ne vodi ka znanju, obrazovanju, kulturi. Ako se na testu iz srpskog tolerišu pravopisne greške i ako se gleda kroz prste kada su u pitanju osnovna pravila maternjeg jezika, šta da očekujemo od drugih, koji ne polažu taj test, koji se bave ko zna kojim poslovima? Šta da očekujemo od novinara, lekara, zidara i bilo koga drugog?

Mora da je upotreba velikog slova veoma komplikovana, mora da su neka pravila nesavladiva. Ili možda želimo da sami srozamo sposobnost naše djece, učenika, da ponizimo njihov intelekt, da im damo tu neku „slobodu“ koja će na kraju pojesti njih same…? I to nije samo ponižavanje učenika, već i nastavnika, njihove struke, omalovažavanje predmeta i jezika uopšte.

Vidjeh negdje na internetu da su ispod Vukove slike napisali 26. 10. 1787 – 13. 06. 2012. Bilo je dosta i šale na račun svega ovoga, tako da mnogi sada ne znaju ni šta je zaista tačno. Ipak, ako je ministar prosvjete rekao da se odgovori moraju priznavati, makar naopako bili napisani, sve nam je jasno.

I dobro je što su reakcije na ovu odluku uglavnom ujednačene. Da bar nekad većina ima zdravorazumski stav o nekom događaju. E, sad, da li će ta većina uticati na nešto u pogledu ovoga, ne znam. Ako ne bude uticala, ostaje da uzmemo stvar u svoje ruke- sjesti i učiti djecu pravopisu kod kuće, razviti im svijest o jeziku, opštem obrazovanju. Jer, očigledno da im u školi niko neće na neznanju zamjeriti. Ministarstvo je reklo!